№ 285

19 ноября 1812 г. Белград

Его превосходительству, милостиви государ! По одходу россинских војсках от Дунаја и из Сербије задуго нисмо могли чути известија от россинских војсках и непријателских, кроме Вашего предрагаго нисма, послато на нашего вожда под числом 26 септембрия ¹, и весма смо се возрадовали со нашим народом! Овде се свакојако говорило од непријателски страна именом генералом Червенка који се находи у Земуну презваше наше људе себи и њима говорећи: видите ли, докле вас Руси доведоше па вас оставише. Јесмо ли ми вама казали да ће тако бити од вас, па му рече, ми знамо да ви нисте томе криви, кити су все старешине него уфатите Кара Ђорђа, и Ненадовића, те и предајте Турком. Па узмите ваше попове па идите Турком, вама Турци неће ниста ². [288]

Рече му, овај! Господине, ми ме можемо бити неверми нашим старешинам! Рече му, не слушајте ви ваше старешиме, нар би вама дошли Москови и толики трошак чинили, да и ние Неиадович довуко његовом мутњом, ви јошт и не знате шта су они ктели, знаш ли када је Ненадовић водно из Београда графа Орорка у Тополу, онда су смутњу чинили, да заваде ваш народ са нашим даром. И завадили су, Ви немате куда јако но ово учините да се доведете у милост код нашега цара. Уфатите Ненадовића и предајте Турком, па онда и пишите нашему цару! Ево! Ти овога који је ишо по Москове и довео међу нас и завадио са нама! Ми га предајемо Турком, нека му суде, но молим вас помири нас са Турцима! Он ће вас помирити, а Кара Ђорђе нека ајдукује. И био је ајдук. Ако то не учините, неће тети вас помирити, догод они с Русима мутњу чине. То јест све мутња Ненадовића. Ано тако учините бићете срећни њуди. Но ми ничта неслушајући на непријателске речи, но све еднако уповајемо надежду свевишњега творца и на нашег покровитеља великога и непобедимаго императора Александра свјароссинскаго и прочаја и прочаја! Ако би бог России помого, и Россијом би Сербија сречна била, на које ми во свја обитељи церква молимо и призивамо преблагаго спаситеља нашего Исуса Христа, творца небесного!

Које смо имали срећу примити по куриру послато из Букурестја преко господина консула Кирикова, у којима смо видили победу непријателску и да је непријатељ Москву оставно и натрак се вратио због њетовога сваког худог недостатка, које благодаримо свевишњега творца на његову дару, што је укрепио свја россинско оружие над непријатељом.

Милостиви государју, ми, познајући Ваше великодушије и благонаклокост нашеј нации и нашему роду, препоручујемо се Вашој милости да нас у будушче не заборавите помјанути код нашега покровитеља, а особито препадам коленопреклоњеније к Вашој милости, коју сте нам показали са царским орденима, не будемо никогда заборавити, ни ми, ки наши потомди, но све будемо Вам у великој благодарности, препоручујем себе Вашој милости!

Не сумјамо да нећете примити бумаге исправно, будућiи да и шаљемо по Александру Миљкову помошнику нашего агента.

Попечител дел внутрени и кавалер

Јаков Ненадовић

ЦГВИА СССР, ф. 103, оп. 2086, св. 110, д. 20, л. 70—74. Подлинник.

Комментарии

1 См.: ВПР, т. VI, док. № 244, с. 577—578.

2 Червинка, военный комендант Земуна, пользовался весьма значительной свободой действий в сербских делах. Наряду с Й. Гиллером, он старался деморализовать повстанцев, всячески усилить проавстрийски настроенную группировку среди старейшин, чтобы способствовать сдаче страны туркам. Подобный оборот событий рассматривался в Вене как весьма благоприятный для Австрии, поскольку считалось, что лучше иметь на южной границе империи слабую Турцию, чем политически независимую сербскую державу, которая стала бы центром притяжения югославянского населении Габсбургской империи (см.: Гавриловић С. Војводина и Србија..., с. 204—250).