Письмо М. Стойковича К. К. Родофиникину об отступлении турецких войск к Нишу и о необходимости скорейшего прихода русских войск в Сербию в связи с усилением там проавстрийских настроений

3 октября 1809 г. Пореч

Ваше превосходителство, милостивиј государ! Господин Петар Тодоровић дошао је 30 септемв[рия] срећпо у Пореч с неколико цебане. У писму от 28 септемврија ¹ јавио сам Вам да су се Турци кренули из Петке и Пожаревца и у Ћуприји собрали се. А сада добио сам верно известије да су се сасвим и оданде очистили и отишли к Нишу, и по свој прилики распустиће се турска војска на зимовник сваки својој кући. Видински паша [125] верло је слаб с војском, по сказивању многи људи, а у Паланки и Кладову нема ни полак Турака као что је пре 15 дана било. Благодареије богу, за ово време свободна је Сербија от Турака, али ништа со тим није срећнија нити се постојаној срећи надати може, докле росијска војска овамо не дође и основанје будушчега благостојанија њенога на истини не утверди.

Господара Кара-Ђорђа непостојанство познато је вашему превосходителству, како у малим тако и у највећим пословима, и како злобни људи с њиме упраљају и ове о несчастију Сербие раде ².

Зато дакле нуждно је сада да росијска војска овамо дође, да би се народ уверио и познао настојашчеје и будушчеје благополучије у Росији. Као что је народ говорити почео, да више оружја неће дигнути против Турчина ако Москови не дођу у нашу земљу и с нама управљати не почну, и да би се прекратило злобних и користожаждушчих предпријатије и из заблуждениа освободили би се ³.

За нуждно судим јавити Вам следујушчаја:

Из неки писама г. Карађорђеви познао сам пре 15 дана да он неке уговоре с Немцима чини и пред народом јавно говори да су Москови нас издали Турком и да ми другу помоћ тражимо, а у Москове да се не надамо

Дукић Михајло сведочи да је г. Карађорђе послао својега секретара Стефана Јевтића у Цесарију, у Петроварадин, к тамошњему губернатору ради уговора и сопрјаженија Сербије с Цесаријом.

И најпосле послата су два официра цесарска под изговором да траже добри мисирски хатова за цесарски завод конски, с полномошчијем цесара да са уговоре с г. Карађорђем и трактат, не знам какови, сочине. Ови официри долазили су у Смедерево искати г. Карађорђа и нису га тамо дочекали него су по куриру писали му да дође что пређе може. А г. Карађорђе отписао је да се претерпе до 15 дана докле он све старешине скупи и совет учини и после може им се решително отговорити. Они официри били су и код мене но нису могли ниједнога хата купити ⁴.

Господар Карађорђе пише ми из Тополе 29 септемв[рияI како његово писмо приимим без задержанија да идем у Београд и тамо да се советујемо за будушче наше стање. Види се дакле да ће се советовати о томе како ће Немцима отговорити. А ја отговарам сада да дотле у Совет или Сабор нећју доћи доклегод буде он слушати ове које је досада слушао и с нима се советовао на несрећу Сербије или докле се они не изтребе.

Ја знам да г. Карађорђе ништа учинити не може с Немцима ако народ питати почне и с народом согласан буде. Но и народ не може се уверити о покровителству всеавгустејшега императора Александра докле војска росијска не пређе у нашу земљу. Зато велим да би нуждно било који час пре да овамо прелазите.

В прочем с отменим високопочитанијем пребивам вашего превосходителства, милостиваго государја, покорнејшиј слуга

Миленко Стојковић

ЦГВИА СССР, ф. ВУА, д. 394, ч. 8, л. 158—159. Подлинник.

Комментарии

1 См. док. № 108.

2 Миленко Стойкович имеет в виду Младена Миловановича в Ивана Юговича, а также некоторых земунских торговцев, прежде всего Милоша Урошевича, добивавшихся от Карагеоргия переориентации внешней политики Сербии и ее опоры на Австрию.

3 Миленко Стойкович будучи недовольным политикой Карагеоргия, направленной на централизацию государственной власти, и стремясь сохранить полную независимость в управлении, вместе с некоторыми другими старейшинами, добивался отстранения Карагеоргия от власти. [126]

4 Еще во второй половине августа 1809 г. Карагеоргий начал переговоры с австрийцами, в которых участвовали комендант Земуна, полковник Ф. Перш, фельдмаршал И. Симбшен, торговец М. Урошевич и С. Ефтич. Карагеоргий хотел добиться австрийского покровительства над Сербией, предлагая в качестве залога занятие императорскими войсками Белграда, Шабаца в Смедерева. Но Меттерних считал, что для Австрии выгоднее, чтобы Сербия вновь оказалась в подчинении Турции, чем если бы она перешла под русское или французское покровительство. Поэтому Вена соглашалась лишь на посредничество при возможных сербско-турецких переговорах в на смягчение таможенного режима по отношению к Сербии (Beer А. Dei Orientalische Politik Oesterreichs seit 1774. Ргаg - Lеiрzig, 1883, S. 214; Krones Fr. Jozef Freiherr von Simbschen und die Stellung Osterreichs zur serbischen Frage (1807—1810). Wien, 1890, S. 69, 113, 115. Об этом также см.: Ђорђевић М. Политичка историја Србије с. 262; Гаериловић С. Војводина и Србија..., с. 177—181). Почти одновременно сербы попыталась добиться покровительства Наполеона; с такой задачей во Францию был направлен капитан Раде Вучинич.